"Zauvek je večnost, koja je i sveobuhvatnost vremena. Ono "posle" je naš dodatak večnosti. Muzika, kao univerzalna poruka, putuje kroz večnost, jer je ona signal, koji jednom poslat, nikada ne umire. Bora Dugić

8.decembra 2016, iz mojih ruku, pošla je na svoje Rajsko putovanje moja majka, Nebeska princeza iz sela Stopanja kod Trstenika. Mirjana Prokić, rođena Živanović. Profesor srpskog jezika i književnosti. Majka sa velikim M.

„Kako to da ja volim opere, balet,  i muziku Boru Dugića, Jelene Tomašević i Branka Isakovića, umesto narodnu muziku, a rođena sam i odrasla u Stopanji?“ često me pitala. i uvek bi je obradovao odgovor:  “Zato mama, što tvoja duša dolazi sa Plejada, sazvežđa umetnika. Ti si mama trebala da budeš pesnikinja i pisac, i pevačica, i da sviraš violinu, ali ti si radije izabrala u ovom životu da budeš profesor književnosti i Majka. Što ne znači da sve naše priče koje sam pretkala u svoje pismene zadatke nisu bile male ode radosti, da nisam uživala u tvom anđeoskom glasu, i da nismo zajedno uživale na svim koncertima i u svim pesmama koje smo zajedno slušale. Ne. Samo je tvoj identitet Majke (tvojoj rođenoj deci, svim rođacima, i svim tvojim đacima), bio važniji tebi od tvog identiteta Princeze.

Ovo je priča o njenom životu i našem odnosu, onako kako sam ga ja doživela, kroz prizmu njenog vaspitanja, teranja da izdržim sva učenja i sve napore, ljubavi i mojih potreba prvih 40 godina mog života, i poštovanja,  ljubavi, divljenja, bliskosti, nežnosti, razumevanja, razmene misli, ideja, znanja, iskustava, nedostajanja i pripadanja, mirenja,  priznanja, velike ljubavi, i njene posvećenosti radosti i lakoći življenja svoje dece, do poslednjeg daha.

IZ ŽELJE SE SVE MOŽE

“Rodila sam te iz velike želje, posle 4 godine braka. Ništa mi nije bilo teško. Sve bih dala svoje da te rodim. Ti si moja najveća radost”. I tako je uvek bilo. Nikad joj ništa nije bilo teško da uradi za mene, za brata, i za svu decu rođake. I za svu decu kojima je predavala srpski jezik i književnost, više od 50 godina bila je profesor, narodni, pravi.

“Učim ih životu, rodoljublju, čojstvu, junaštvu, hrabrosti, milosti, samilosti, ljubavi, i posvećenosti. Učim ih isto što učim vas: da kad imaš jasnu sliku šta želiš, onda nema prepreke. Onda ti ništa nije teško. Što je želja jača, to napori izgledaju manji. Svaki dan iznova se trudiš. Želja te pokreće.”

Htela je da studira medicinu, da bude lekar. Siromašni roditelji nisu to mogli da joj priušte. Otišla je u Učiteljsku školu. Svirala je violinu, igrala folklor i rukomet. Vanredno, u isto vreme radila i studirala, završila Višu pedagošku, pa fakultet- srpski jezik i književnost. Dolazila u Beograd samo da polaže ispite. i svakog vikenda odlazila u roditeljsku kuću da pomogne oko svakodnevnih poslova. 42 godine staža. Bezbroj tinejdžerske dece kojima je poboljšala život, tako što ih je vraćala na pravi put, odvraćajući ih  od puta alkohola, droge, prostitucije i nasilja nad manje snažnima. “Oni su svi moja deca. Da nisam imala vas, oni bi bili moja deca. Svima je trebala još jedna majka, jedna kod kuće, druga u školi, da brine o njima”.

Danas shvatam koliko se trudila i koliko je želja ta koja ju je nosila uvek napred. Od nekih svojih želja sam odustala, na nekima i dan danas radim vredno, mnoge sam ostvarila. Jednu veliku, nisam još. Možda bude. Ali tek prolazeći put svog života, i učeći mnoge nauke i psihologiju, i NLP, znam i verujem da samo ako imamo jaku želju i veliku posvećenost, možemo da ostvarimo velike ciljeve. Hvala ti mama što si mi pokazala kako se ostvaruju želje, i kako se ne odustaje.

ČINI DOBRA DELA, BODRI, OHRABRUJ, JAČAJ, ŠIRI RADOST OKO SEBE

Bila je 4.dete Marice (rođene Gavrilović, srednje od 3 sestre od majke Božane i oca Stevana) i Stanimira Živanovića (najstarijeg sina od 3 sina i ćerke, majke Stanimirke i oca Živana). Ceo život živela je u 5.brzini, čineći dobra dela, bodreći ljude, ohrabrujući  ih, jačajući ih kad oslabe, i širila je radost i ljubav, svuda oko sebe.

„Rodili smo se, svako od nas, zato što je Bog hteo. I kad se rodiš, zapitaš se: „Zašto sam se rodila“. Ja znam. Da bih volela roditelje, braću i sestre, da bi im pomagala. I da rodim tebe i Aleksu. I da učim decu ne samo srpski, nego životu. Da budu uporni, radni, vredni, i da čine drugima. Jeste. Da čine drugima. Ali ne kroz žrtvovanje. Nego kroz svest, da tako „vraćamo“ Bogu što nam je dozvolio da se rodimo, a moglo je da nas nema. Da, možeš da zoveš sva naša dobra dela zahvalnost Bogu, ali je to naš smisao. Jer da si trebala da se rodiš sama i da živiš sama, i nikom ne pomažeš, rodila bi se negde u pustinji. Zato te učim. Čini dobra dela svakog dana. Ne samo kroz novac, nego kroz lepu reč, zagrljaj, ljubav, i kroz ono što radiš. Pokaži da ima razloga zašto ti je život dat.“

Nikad nije odustala od bodrenja i mladih i starih. Već 16 godina u penziji, svakodnevno se čula sa rođacima, i hrabrila ih, u ozdravljenju, zapošljavanju, učenju, radovanju. Sve vreme je svima služila za primer. Činila i onima od kojih nije mogla da očekuje ništa zauzvrat. „Meni je Bog mnogo dao, i zahvalna sam mu za život koji imam. Proživela sam ga duže i kvalitetnije od mojih predaka. Ovo je moj način da kažem hvala, i da pomognem i onima kojima nema drugi ko. Vratiće se to meni na neki  način. Znam ja to“.

ŠTO SE U DOBRU PROĐE, U ZLU SE NE VRAĆA (uživaj u svakom danu)

Nije me mazila,  grlila i ljubila dok sam bila mala. Kad sam porasla, zamerila sam joj to. “Mama, trebalo mi je više nežnosti, topline”. Znam Snežo, ali nisam u isto vreme mogla da ti budem i tata i mama (tata je službeno bio u LJubljani od moje 2.do 7.godine, i dolazio je samo vikendima, da provede vreme sa mamom i sa mnom). Slala bih ti dvostruku poruku, dvojni aršin. Morala sam da budem stroga i da te vojnički vaspitavam. Da znaš da moraš da me slušaš. Zamisli da te prepodne grdim i teram te da učiš i radiš stvari koje ne voliš i mrske su ti, i kad ne uradiš, ja te zagrlim, i kažem: Nema veze, sutra ćeš. Nikad ne bi shvatila šta je autoritet, i šta su stvari koje moraju da se urade, bez obzira što te mrzi, ili ne voliš da ih radiš”.

Tek kad sam završila fakultet, i krenula da “vraćam” filmove iz prošlosti, setila sam se kako me grlila pred spavanje, kako sam se nekoliko puta noću probudila kad me ljubila (“ljubila sam te noću, da ne znaš da sam te ljubila. I ja sam ostala željna toga da te grlim i ljubim i igram se sa tobom, ali tek kad si postala “svoj čovek”, smela sam da ti kažem da te volim i da ti dam svu onu nežnost koju nisam smela dok sam te vaspitavala”).

Koliko samo vremena je sa mnom provela, učeći me da jedem, hodam, čitam, pišem, kupam se, strpljivo ponavljajući iznova i iznova poteze dok ih nisam naučila sama da izvodim. Učila me da vezem (“divno to radiš”), da štrikam (“strpljivo, sitniji potezi, prekrupni su ti zahvati”), da kuvam (“prejaka ti je vatra, ostaće ti meso nepečeno unutra, a prepečeno spolja), da pravim najomiljeniju Napoleon tortu (“brašno žumanca i mleko moraju da se tišaju na pari, polako i strpljivo, ako hoćeš da se ne oseti ukus brašna, inače džaba si spremala”), da menjam padeže, da pronađem u sebi talenat za pisanje koji sam od nje nasledila (“piši tako da te svi razumeju. Ako kreneš da filozofiraš, odustaće ljudi od tvojih tekstova”). Nije bilo nijednog školskog dana da me nije propitala, bar pola sata,  šta smo radili na kom času (da slučajno nisam pobegla sa časa a da joj nisam prijavila), i da me nije pitala: “Želiš li nešto da mi kažeš, da podeliš sa mnom?”

“Moja baka je uvek pričala: “Što se u dobru prođe, u zlu se ne vraća”. Ne čuvaj najlepše haljine za specijalne prilike, cipele za specijalne izlaske (prerašćeš ih, izaći će iz mode), reci onom koga voliš da ga voliš. I čini deci sve što možeš. I bližnjima. I prijateljima. Jer jednog dana će biti kasno, ili tim ljudima više neće biti važno tvoje činjenje. Tebe sam ljubila i grlila krišom, da te ne razmazim. Ali sam ti pokazala sve ono što sam znala, da te osposobim za život. Da nađeš ono u čemu si najbolja. I čini ljudima oko sebe, kad god možeš i stigneš.

Vaspitavaj decu da mogu sve da ti kažu i da imaju slobodu da se bune protiv tvojih metoda vaspitavanja (na kraju je tvoja poslednja reč, ako znaš da si u pravu),  ali UVEK, UVEK moraš da im kažeš zašto tražiš nešto da urade, i čemu to služi. Da ne bude: Zato što sam ti ja tako rekla. Objasni im zašto? Uči ih u mirnim dobrim vremenima, kako da prežive i da se snađu i onda kad im bude teško, kako da ne odustanu kod prve prepreke”.

Nekoliko zadnjih godina, razumevajući  priče Porodičnog rasporeda (Order of love), bila sam joj zahvalna što je bila stroga. Jer da je bila popustljiva, ostala bih razmaženo dete. Ovako, naučila sam sve životne lekcije, naučila da postoje i moje i tuđe granice, i naučila sam da poštujem pažnju i vreme koje mi je posvetila da bi od mene napravila čoveka.  Hvala ti što si toliko bila požrtvovana i što si mi toliko vremena posvetila, i onda kad nisi imala vremena. Hvala na svom strpljenju da izdržiš sva moja pitanja, i da na njih odgovoriš.

ČUVAM TI STRAH, DA BI TI IŠLA DALJE, BRŽE, BOLJE

Ostavljala mi je upaljeno  svetlo uveče u noćima kad me bio strah. Na prvo “Mama, strah me je”, budila se. Kad sam imala tremu pred kontrolne i odgovaranja, učila me da zamislim trenutak kad je sve već završeno i kako sam ja sam bila odlična pre toga. Kad me bilo strah od niezvesnosti života, govorila je: “toliki ljudi su živeli preživeli i odživeli svoj život kako su znali i umeli, i ti ćeš. Ali ti imaš mnoogo više talenata nego većina ljudi, takve Bog nagrađuje da čine velika dela… spremiće ti život nešto veliko”. Sa mnom je pošla na prvi usmeni, iz hemije na fakultetu, i na usmeni iz organske hemije (najteži ispit na fakultetu), i na snimanje kviza “Želite li da postanete milioner”. Da mi čuva strah, da ja mogu da budem opuštena. Da položim ispite, da budem pobednik te epizode kviza u emisiji u kojoj sam sela u” vruću stolicu”.

“Ja se brinem za razne stvari, i često me je strah da će nešto da se desi. Ali to me ne sprečava da idem u susret strahu.  Nikad ne stajem i nikad ne odustajem. Tamo gde te najviše strah, verovatno se krije tvoja najveća snaga. I zato, ako ne možeš sama, povedi nekog da ti čuva strah, a ti idi hrabro dalje, brže, bolje. Ta podrška, nekog ko je tvoj,  i ko će da te brani od tebe same, nije  ludilo, i rizik, već hrabrost. Da ideš napred, i u mrak i u neizvesnost, uprkos strahu. Tu sam da ti “čuvam leđa”, da te ohrabrim i podržim.”

Dugo i često smo razgovarale. Šta je život, i čemu služi strah. Da li je strah naš lični, ili nasleđen od predaka, koji su morali da se čuvaju od vremena, zveri, ratnika i razbojnika, od zemljotresa, poplava, požara, i od zaraznih bolesti.  Gde je svaka prehlada mogla da odnese u smrt malu decu, i odrasle. Pitala sam je da li se plaši smrti. “Nikad me niko to nije pitao. Ne, ne plašim se smrti, samo želim da živim.”

Kad smo živele zajedno, dok sam studirala, kad god sam izlazila, polubudna je čekala u dnevnoj sobi da se vratim.”Čuvam ti strah da se mirno vratiš, da sve bude u redu. “ Kad sam krenula da živim sama, govorila je: “Javi se kad stigneš”. Mama, dobro sam, sve je u redu. “Samo se ti javi, kad putuješ, ja se molim, da skloni sve prepreke sa tvoga puta”.

Umela je i vodu da pusti, i koristila je sve one bapske običaje koje je znala, da nas nauči. “Čim su naši stari počinjali  nove stvari na mlad mesec, ponedeljkom i četvrtkom, nisu prali petkom, išli na groblje subotom, a nedeljom se molili i išli u crkvu, prekrstili se pred svaki obrok i pred svaki put, bacali vodu iza onog ko putuje ili ide na važan rad ili ispit, znači da su znali šta rade”. Bolesti  nam je lečila bapskim lekovima (rakijom nam mazala grudi da nam prođe temperatura, loj nam je stavljala na zagnojene prstiće, listove od kupusa kad smo imali otoke, kantarionovo ulje mazala da brže zaraste  zdrljeno koleno).  “Učim vas da znate, a vi sebi dajte sva naučna objašnjenja ako vam trebaju.”

Sad i ja učim mnoge praktične stvari ljude oko sebe. Imitiram naše stare, koji su imali leka za sve bolesti, iz prirode i  iz ljubavi.

UVEK IDI DALJE (ŽIVI ŽIVOT PUNIM PLUĆIMA)

Živela je punim plućima, odmarala se tek koliko je morala, i svakog dana, postavljala sebi razne obaveze. Tako je i mene učila. Kad bih se razočarala, i bila spremna da odustanem, citirala je oca Tadeja: “Oče pao sam. Digni se. Kad opet padnem? Opet se digni. I šta ako opet padnem? Podigni se svaki put kad padneš. I kreni dalje. “

“Da nisam bila uporna u životu, mnogo toga ne bih postigla. Da sam čekala da se stvari same dese, ostala bih na selu, udala bih se izrađala decu. I to bi bio život. Ali ja sam htela da završim škole. I još škola. I da iza mene jednog dana ostanu  dobra dela, da kad me nema, pričaju o meni po mojim delima.

Bilo je teško vanredno studirati i biti posvećena ćerka. Posle raditi i boriti se da postanem majka, posle vaspitavati vas dvoje tvrdoglave dece. I prevaspitavati svu školsku decu, da nauče šta je vrednost, vrednoća, upornost, trud. Naučiti ih da nema odustajanja. I kad ti je teško, kad ti je mnogo teško, otplačeš. I plačes. I ridaš. Pustiš suze da sve odnesu. I digneš glavu i kreneš dalje. Borba traje dok si živa. Nema odustajanja.”

Nema odustajanja mama, ako ne bude sad, biće posle. Obećavam.

IDEM TAMO GDE TI HOĆEŠ DA POĐEM

Kad sam odrasla, i krenula svojim životnim putem, počela da živim sama, nudila mi je da mi kuva.”Ne treba mi mama”. Kad sam renovirala stan, budno je kontrolisala, sa beskrajnom strogoćom i pravičnošću, majstore. “Ima da uradi kako sebi bi radio u kući, samo to sam ih terala”, objašnjavala mi je.  Kad me je pitala kako može da mi pomogne, da mi bude lakše, zatražila sam joj da krene sa mnom nedeljom i praznikom na Svete Liturgije, da pohodi sa mnom manastire, da se sa mnom, i za mene moli.  I na radionice i seminare su tata i ona išli sa mnom, jer je meni to bilo važno. I kad sam krenula da se bavim ovim poslom, nije razumela moju odluku da ostavim siguran, dobro plaćen posao u struci, i uđem u nesigurne vode privatnika. Ali je imala poverenje da znam šta radim, a i ako ne radim, ona je tu da podrži.

“Ako je to tebi važnije od toga da imaš spremljeno i skuvano, idem tamo gde ti hoćeš. Uradiću sve što mogu da tebi bude lakše. Kad bih mogla sve tvoje bolove i patnje da preuzmem na sebe, uradila bih to.  Kad bi mogla sve tvoje grehe na sebe da uzmem, uzela bih. Kad bi znala da bilo koja moja žrtva tebe može da učini srećnijom, učinila bih to. Ovako, pratim te gde god treba da idem. Molim se za vaše zdravlje i spasenje, i da budete srećni i korisni ljudima. Moje je da ti ne budem teret nego vetar u leđa. Moje je da ti budem podrška i da budem majka dok me ima”.

Bila je mama dok je bilo. Velika. Tek zadnjih nekoliko godina, pričajući sa drugim ljudima, shvatila sam da sve ono što je radila i uradila za mene, nije se podrazumevalo. Nije bilo uobičajeno. Bilo je mnogo više od toga. Žao mi je što to nisam shvatila ranije, ali dovoljno davno da naš odnos poboljšamo do nivoa velike ljubavi, i divljenja njoj za sve što je uradila, i razumevanja, zašto toliko insistira na stalno boljoj verziji mene: ako je ona mogla, znala je da mogu i ja.

MOŽEŠ TI TO BOLJE ŽOSNE

Uvek je očekivala od mene da budem najbolja. Ne najbolja u odeljenju, na fakultetu, na poslu. Ne, to se podrazumevalo. Očekivala je da svaki novi dan budem bar za malo bolja od sebe juče. Iako sam bila vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, ljutila se za svaku četvorku koju sam dobila. AKo sam htela da izostanem iz škole  da  ne bih radila kontrolni, tražila je obećanje kad ću da naučim i odgovaram to što sam propustila.

“Decu treba pohvaliti za sve dobro što su uradili. I izgrditi ih ako su mogli, a mrzelo ih je. Ako stvarno nešto nisu mogli, vidiš da nisu talentovani, pustiš ih da rade i treniraju ono za šta jesu. Usmeriš se na talente, njihove, a ne ono što ti misliš da oni vole i mogu.

Tad kad otkriješ da nešto voliš da učiš i radiš, onda se tome sasvim posvetiš, da postaneš stručnjak u tome što radiš. I nastaviš da učiš i proučavaš tu oblast dok si živa, da budeš u toku. Nema uljuljkivanja u završecima. Slaviš dan dva, i onda kreneš u novi izazov, za novim ciljem. Jer čovek je rođen da uči i radi. Dokgod nešto novo učiš, mozak je svež i mlad.”

Uvek je sve primećivala, ništa nismo mogli da joj “podvalimo”, ni deca koju je učila, ni rođaci, ni brat i ja. Izgrdi, ispravi, i kaže: “Možeš ti to bolje! Hajdemo! Treba li ti moja pomoć? Možeš ti to Žosne!” I sad kad je više nema, kao da mi je tu.  Pored mene. Kad se umorim, kao da mi kaže: “Naspavaj se, pa od sutra nanovo. Možeš ti to. Jaka si, snažna, pametna, znaš sve kako treba.”

MISLI CELIM MOZGOM, IZ SVIH UGLOVA, sagledaj život iz svih pozicija

Kad me je učila  sve kad sam bila mala, i kad sam učila školu, i kad sam počela da radim, učila me da joj objasnim ZAŠTO nešto radim, i KAKO to radim, i ČEMU to što naučim može JOŠ da služi? I kad sam donosila odluke, pitala me koji su mi argumenti ZA, koji su PROTIV.  Često nije razumela, kad je moj posao bio u pitanju. Tražila mi je da joj objasnim  jednostavno.

“Ako te ja razumem, koja se ne bavim tim poslom, razumeće te i oni sa kojima radiš. Sve što radiš, radi sa posvećenošću. Ne površno, ne nepažljivo, tek da se kaže da si uradila. Pre ili kasnije negde možeš da pogrešiš, a važno ti je. Kad se jednom naučiš da razmišljaš šta i kako radiš, i nastaviš to da radiš, u svim aspektima života, mozak se navikne na sagledavanje iz svih uglova. I tad se pitaš: šta najgore i šta najbolje može da se desi. I kome to koristi, kome šteti. Tako da pre nego kreneš nešto da radiš, izmaštaš da li je to dobro po tebe ili nije. Čak i kad šef traži nešto od tebe da uradiš. Da možeš da mu kažeš ili DA ili NE, ali da uvek bude sa argumentima. Uključi mozak pre nego počneš da radiš, da ti ne bude žao posle, ako si nešto previdela.”

Danas je to sagledanje iz svih uglova života-moje najjače sredstvo kojim pomažem ljudima da poboljšaju život. Hvala ti mama što si me tome učila i naučila, i sad ja učim druge.

NEMA KAJANJA, SAMO ŽALJENJE ZA NEUČINJENO (KAD NE ZNAŠ ŠTA ĆEŠ I GDE ĆEŠ, ZAMISLI DA IMAŠ 80GODINA, čega bi ti onda bilo žao)

Kad je donosila odluke, baka  Stanimirka je naučila veliku mudrost. Da zamisli da ima 80 godina, da je proživela svoj život, i pred kraj, kad su svi veliki zadaci završeni, kad se sumira život, čega bi joj onda bilo žao? Da nikad ne odlučuje iz pozicije straha od neizvesnosti, ili da li će pogrešiti. Već da ide za srcem, kuda je ono vodi. Da ako joj nešto ne odgovara, krene dalje. Da promeni stvari koje može da menja. Po cenu da donese sve pogrešne odluke. I to je i radila. I kad je mene učila, i kad sam ja donosila odluke. Sa mnogima se nije slagala, uvek je rekla šta misli, ali moja odluka je uvek bila moja. “Zar baš moraš? Jesi li sigurna? Zašto tako?”

“Deci i tvojim bližnjima, prijateljima ako te pitaju za mišljenje,  treba da prepustiš da sami donose odluke. Ti slobodno reci svoje mišljenje, porazgovaraj. Jer možda ne vide ljudi rešenje iz svog ugla. Ali odluka uvek treba da bude njihova. Jer ako pogreše, reći će: neko drugi mi je kriv. A nije važno ko je kriv, nego čovek treba da preuzme odgovornost za svoje odluke. I za svoj život. Da se ne oslanja na druge, već sam da kroči kroz život. Ja ću uvek da ti budem uz tebe, i kad ispravno uradiš, i kad pogrešiš. Kad pogrešiš i patiš, ja ću da ti budem rame za plakanje i odskočna daska da kreneš dalje. Ali ću te uvek pitati: Šta si mogla drugačije da uradiš od ovog šta si uradila? Da znaš za sledeći put. Stariji ljudi su oprezniji od mlađih jer su puno puta lupili glavom o zid, i već znaju gde je zid, a gde su vrata. Ali ako te srce vuče da grešiš, možda od tog zida imaš šta da naučiš. Slobodno lupaj glavom, ako ćeš zbog toga stići na pravi put.

Samo nemoj jednog dana da imaš kajanje: Joj da sam to uradila, da sam to izabrala, možda bi bilo drugačije. Uradi sve što misliš da je dobro za tebe, pa i ako ne bude, uradila si to sa najvećom pameću   koju si tada, u tom trenutku, sa tim znanjem, i važnošću,  imala.”

Dok je bila živa, i njoj i tati sam rekla da želim da im činim, i da želim da uživaju u životu dok su živi.  I to sam i radila. Sve koncerte koje je želela da sluša, išle smo. Slušale smo zajedno muziku, pričale o odgledanim filmovima, razgovarale o pročitanim knjigama. Pričale o duši, duhovnosti, religiji, veri, o mom pozivu kojim se bavim. Radovala se kad me gledala na televiziji. “Nisam ni znala koga sam rodila. Koliko si ti knjiga pročitala da bi sve ono ispričala i napisala?”

"Sva dela tvoja koja ne učiniš u ime neba, doneće gorak plod, jer ih nebo neće obliti svojom blagodatnom kišom ni obasjati svojom životvornom svetlošću. Šta god nameravaš, oslušni savet neba. Šta god tkaš, vezuj konce za nebo."

Vladika Nikolaj Velimirović

Sad kad je više nema, znam da je umrla mirna, u svom domu, sa 3 najdraža bića oko sebe. Zaokružila je život, onako kako je živela,  čineći dobra dela do kraja. I kad je umrla, svi koji smo je voleli, i kojima je činila, pomolili smo se da joj duša ode u rajsko naselje .

Hvala ti što si me iz ljubavi i želje rodila, što si me nesebično, posvećeno vaspitavala i bodrila, što si me terala da budem sve bolja i bolja, da se trudim i radim, da volim ljude i posao koji radim, da volim život koji mi je dat, da živim oslobođena straha, i ispunjena ljubavlju, nadom i verom, i da činim dobra dela. Hvala ti što si bila moja majka. Znam, srešćemo se mi ponovo!

Ovo je bila moja Pesma tebi, da ne zaboravim. Da se ne zaboravi. Volimo te i sećamo te se zauvek!

Putuj moja Nebeska princezo, neka idu ispred tebe dobra dela kojima si konce svog života vezala za nebo, neka te prati muzika  koju si volela,  svetlost i radost koje si širila, i neka te čuvaju anđeli!

Beograd, 16.1.2017. 40 dana posle