Šta je čudo i kako ga privući u svoj život sopstvenim delovanjem?
Da li su čuda ostvarljiva i da li treba da verujemo u njih?
Zašto to što želimo nikako da nam dođe?
Zašto nas je strah da izađemo u svet i popijemo kafu a lako komuniciramo preko društvenih mreža?
Kako izbalansirati svoje telo misli i emocije?
Ovaj tekst je nastao na osnovu pitanja gledalaca Art magazina i prati emisiju prikazanu 14.5.2016.
https://www.youtube.com/watch?v=O5wPphGrGDI&list=PLmgwettLRiEbPbOgmlSIEh0SLvV7DurdB&index=11
ČUDO JE, PREMA MNOGIM RELIGIJAMA, BOŽJA INTERVENCIJA PRI KOJOJ SU UOBIČAJENI ZAKONI PRIRODE NADJAČANI, SPREČENI ILI PROMENJENI. IZVAN VERSKOG KONTEKSTA, ČUDO OZNAČAVA DOGAĐAJ, KOJI SE (BAREM NA PRVI POGLED) NE MOŽE OBJASNITI NAUKOM.
U običnom svetu, to je kad neko zakasni za avion koji se posle sruši. Čudesna isceljenja od poslednjih stadijuma raka. Preživljavanje logora u ratovima.
Čuda su one stvari koje ne očekujemo da će da se dese. Citiraću mog tatu: „sa 78 godina, doživljavam neke stvari prvi put u životu. Zamisli, juče mi je leptir sleteo na dlan.“
Mnoge stvari su ostvarljive kada možemo da verujemo. Suština čuda je da verujemo u sebe, u ljude, u Boga. Vera da je nešto moguće.
Ono što razlikuje događanje od nedogađanja JE VERA. DA MI VERUJEMO DA TO ČUDO MOŽE DA SE DESI, BEZ OBZIRA KOLIKO MALO ILI VELIKO BILO...
Kako mi da privučemo čudo u naš život?
„Čovek ide ulicom i priča: žena loša, deca ne slušaju, šef me nervira. I prijatelji i komšije su glasni i dosadni. Ide anđeo čuvar za njim i kaže: kakve čudne želje ima ovaj čovek. Ali šta ću, daj da ih ispunim...“ je uobičajena priča današnjih dana.
Oglas na fb: „Devojka tužna dužna i dužna želi poznanstvo sa momkom suprotnih osobina. Šifra: Spremna za brak...“
„Zgrčena ruka ništa ne može da da ni da primi, kao ni zgrčeno srce.“
Ako mi znamo da MI svojim mislima, svojim emocijama, i svojim fizičkim telom, možemo da prizovemo čudo, onda treba da nađemo način kako to i da uradimo. Način na koji mi mislimo, osećamo i ponašamo se, to su naše navike koje određuju našu sudbinu i mogućnost da privučemo čuda. Ako uzmemo gore navedene primere, takva vrsta NAVIKA (razmišljanja) ne može da privuče čudo u život. Promena navika MOŽE.
Šta ako imamo jaku veru, ali nikako to da nam dođe? Do čega je onda, možda je nemoguće?
Želim da smršam, da nađem posao, da nađem dečka. To su najčešće želje.
Razgovor između mene i klijenta:
„JA: Šta si ti uradio da bi došao do nove devojke?
ON: Izgovarao sam afirmacije.
JA: I kako si se osećao u telu? Radost kad si to izgovarao?
ON: PA kako radost, kad to nemam?“
Mi iz pozicije nemanja izgovaramo afirmacije MENTALNO, IZ GLAVE. I onda se pitamo: kako to da nešto, što mi čekamo, ono nam ne dođe? U stvari je suština u čekanju. Moramo nešto da preduzmemo. Ako hoćemo da spremamo ispit- učimo, ako hoćemo da smršamo - idemo na restrikciju ishrane.
Jedno želimo, ali nam potpuno nešto drugo dolazi. Da li treba da dođe, ili je nešto drugo u pitanju?
Nekad se stvari koje se dešavaju JESU za naše najveće dobro. I tek kad prođe vreme, nekad i godine, shvatimo da je to bilo najbolje za nas. Postoji 2 načina odrastanja, našeg dolaska do najbolje verzije sebe. Jedna je kroz velike patnje, bolove i bolesti, druga je kroz strpljenje, trpljenje, upornost i posvećenost. Možda se nismo dovoljno potrudili, a možda još nije vreme.
Onda pomislimo: možda ne verujemo dovoljno, možda ne želimo nešto dovoljno jako, a možda pogrešno želimo?
Možda pogrešno želimo. Nekad zamislimo neku konkretnu osobu, i čekamo je godinama. A tu negde iza ugla, neki naš prijatelj je neko ko može da bude znatno bolji za nas. I mi posvetimo nekoliko meseci, ili nekoliko godina, čekajući da nas se taj neko seti, koga smo baš mi zapikirali, a možda neko drugi, bolji za nas, stoji i čeka na nas.
Suština ovih tekstova i razgovora je da osvestimo činjenicu da u ljudskom mozgu postoje mnogi filteri koji filterišu po principu sličnosti. To znači da sve ono što mi se dešavalo, očekujem da će da se desi ponovo.
Treba razmrdati ta očekivanje i reći sebi: „Hajde da se otvorimo za neočekivano! Hajde da se otvorimo za čuda! Hajde da se otvorimo da sve može da se desi SAD i OVDE!“
I to je ono što treba da očekujemo! Da se čudo desi čim izađemo na ulicu, a ne za 6 meseci, godinu dana..
Da li su nas društvene mreže na neki način otuđile? Da li ne znamo ili nas je strah da izađemo na kafu i da komuniciramo sa drugima?
Ima mnogo lažnih profila na fb, i da se pretvaramo ono što nismo, savršenih fotografija. Sigurniji smo u sebe. A treba da budemo sigurni u ono što JESMO.
Ljudi su ranije izlazili na sastanke i pričali, upoznavali se i videli da li odgovaraju jedno drugom.
Kako da izbalansiramo telo i emocije?
Ljudi su previše u svojim mislima. Posvećeni su svojoj svakodnevnoj fizičkoj higijeni u smislu tuširanja i pranja zuba, oblačenja i obuvanja. Ali ne posvećuju pažnju svom fizičkom telu, šta njihovo fizičko telo govori: da li će negde da me probode, da me zaboli stomak, da li će srce da mi zatreperi- ne pratim znake svog fizičkog tela.
S druge strane nemamo mentalnu higijenu, da se zahvalimo za sve ono što imamo. Ali nam se misli roje sve vreme, i uglavnom su posvećene prošlosti (krivica, tuga, bes) ili budućnosti (nemir od neizvesnosti). Nismo prisutni OVDE I SADA.
Najveći savet kod izgovaranja afirmacija je da čovek mora da oseti svoje fizičko telo u trenutku kad afirmaciju izgovara.
Dok se izgovara „Ja sam zadovoljna žena koja je završila fakultet“, a mene za to vreme boli želudac, to znači da ja znam da ja nisam završila fakultet, iako sam to izgovorila. Tj ako nisam povezala svoje misli sa svojim emocijama u telu, afirmacija može da deluje dan, dva mesec dana, i onda se vraćamo na ono staro...kako mi je funkcionisalo pet 6 meseci i sad moram sve ispočetka? Zbog toga što nismo izbalansirali odgovore svog fizičkog tela sa onim što izgovaramo.
Suština je
- vratiti se u svoje fizičko telo (da ne osećam nikakav bol, strah ili mučninu dok to izgovaram),
- da se nalazim u stanju radosti ili zahvalnosti dok to izgovaram,
- tek tada to mogu da izgovorim sa punom VEROM (vera je jako bitna, da iz zadnjeg dela glave nema neki gla sić koji izgovara “ma nema šanse“, drugi glasić koji izgovara „ma jesi ti luda“, a treći glasić izgovara“ nemoj molim te, ko zna šta može da ti se desi).
Kao zaključak, treba prvo umiriti glasove u glavi, umiriti fizičko telo, dobro se osećati i TEK TADA izgovoriti afirmaciju.
Ti veoma insistiraš na fizičkim vežbama, i na veštačkom izazivanju dobrih emocija. Koja je to vežba koju nam preporučuješ ovaj put? Da i ako verujemo u čuda koja se dešavaju, kako da krenemo u akciju? Kako da mi pokrenemo svoje fizičko telo na akciju?
Prvo treba da izbistrimo svoje fizičko telo od uticaja ljudi oko nas i okruženja (ako čujemo komšinicu koja se žali na sina, komšiju koji se žali na bolest, ako strepimo za roditelje ili decu, ili strepimo za sebe zbog neke neizvesnosti, mi smo onda u svom umu, a ne u svom fizičkom telu.
Pozivam sve gledaoce i čitaoce da isprobaju sve dole navedene načine vraćanja u telo i osete koji je najbolji za njih:
- Zevanje iz stomaka (da vazduh sav izađe iz stomaka)
- Smejanje iz stomaka (kao deda Mraz HI HI HI HO HO HO)
- Ištipati svoje ruke
- Pratiti svoj udah i izdah kao da ima boju
- Skočiti sa mesta a na mesto b.
Suština je rasterati sve misli i vratiti pažnju, svest na svoje fizičko telo, na veštački način.
Sledeći korak je vratiti se u stanje dobrih emocija, takođe na veštački način.
Kad tad mi smo u životu osetili radost. I tad je pitanje koje postavim klijentu: „Gde ti se tada nalazila radost u tvom fizičkom telu? (pronađite ga gde je u telu). Sad zamisli da taj osećaj proširiš kroz celo fizičko telo (do vrha glave, kroz ruke, kroz noge. Sad udahni i izdahni ceo taj osećaj još jednom kroz celo fizičko telo.“
Zatim to isto ponovimo za ljubav (prema detetu, prema partneru, itd), zahvalnost, snagu, samopouzdanje, hranbrost, itd.
Tek kad veštački dođemo u dobro stanje, tek tad krećemo u pravljenje akcionog plana, šta sve treba da uradimo da bi ostvarili svoje želje. Bez ove dve podrške, fizičkog tela i naših dobrih emocija, koliko god akcionih planova mi da napravimo, ako nismo motivisani, ako naše fizičko telo nije sposobno, odustajemo pri prvoj prepreci.
ZA KRAJ ČUDO PITANJE:
Kad bi se tvoja najveća želja ostvarila preko noći, kako bi se ti ujutru osećao? Šta bi radio? Kad bi se pogledao u ogledalo, kako bi izgledao? S kim bi bio?
Iz tog osećaja, da je VEĆ ostvareno, kreni u akciju ostvarenja tvoje želje. Jer kad si svestan, i imaš veru u svom fizičkom telu u mislima i emocijama, i u svom srcu, da je to čudo moguće, onda možeš ka njemu da kreneš. I onda si dovoljno motivisan i posvećen, da bez obzira šta ti se desi na tom putu ka ostvarenju, jer ti si već video tu svoju želju ostvarenu. Ako si već video ostvarenu, onda možeš da budeš uporan!
Onda možeš da veruješ u svoje snove jer su ostvarljivi!
Kako uz momoć afirmacija, i zvuka uopšte menjati svoj život nabolje, u mom tekstu u online časopisu Refresh Your Life:
https://issuu.com/refreshmarketing/docs/ryl_15/70?e=0