Dugo me nije bilo, i ne znam tačno kad će biti sledeći tekstovi. Znam da će ih biti, kako me ljudi oko mene budu inspirisali. Za ovo vreme shvatila sam da ima mnogo onih koji su se predali i pustili da ih stihija života nosi, da su se prepustili bez snage i želje da delaju da bi promenili svoj život, već čekaju da im se desi čudo, a čuda nema…

„Sve što je moglo da se desi, desilo se i nije moglo drugačije.”

Jednom u dve nedelje, odem da pričam sa srednjoškolcima jednog doma za nezbrinutu decu. Pre par nedelja pošli smo od teme „Ne mogu, neću, ne treba, ne zaslužujem”, i došli do jednog od ključnih uverenja napuštene dece: što su me rađali ako im nisam trebao i ako nisu hteli da vode računa o meni.

Možete da zamislite sa kakvom traumom žive ta deca, svesna da negde nisu bila željena, i da su ostavljena. I kako se dalje ponašaju u svojim ljubavnim ili bilo kojim drugim odnosima, kad imaju svest da nisu bila željena.

U toku edukacije u okviru psihoterapeutske metode Porodičnih konstelacija, imala sam prilike da upoznam mnogo ljudi koje roditelji nisu napustili, t.j odrastali su u okviru porodice, a da nisu bili željeni, (ćerke su se rađale, a roditelji su želeli sinove, ili roditelji nisu želeli više dece, pa su deca ipak bila rođena kao višak). Kako se oseća osoba koja je suvišna tj. neželjena?

I treća verzija priče: roditelji koji su mislili (u vreme kad DNK analiza nije postojala)  da su im deca zamenjena. Kako su se osećala deca čiji su roditelji tražili drugu decu?

I još jedna verzija priče: koliko osoba koje znate nisu dobili ljubavi i nežnosti koliko su očekivali i trebalo im je? Od roditelja koji su želeli da se  deca rode, samo nisu znali da pokažu ljubav, jer ni njihovi roditelji to nisu umeli njima?

Da li ste imali u svojoj okolini ljude koji su govorili: „Eh, da su me roditelji volel”i… „Eh, da su me poslali u škole”… „Eh, da su moji roditelji meni ostavili  kao tebi, njoj, njemu (kuću, posao, imetak bilo kakve vrste), dokle bih ja dogurao”… Eh, da su…

U ljudskoj prirodi je da okrivljuje druge za sopstvenu sudbinu, za sopstvene neuspehe, za sopstvene odluke, za sopstvene izbore… I negde najviše okrivljujemo svoje roditelje za to… tek posle na tapet dođu šefovi, partneri, deca, država, teorije zavere…

Tek osvešćivanjem da smo dobili jedine i najbolje roditelje koje smo mogli (Kanjoš Macedonović kaže: „Bolji i hrabriji pođoše boljima i hrabrijima, a ja jedva dopadoh vama…”), i da samo to što su nas rodili je jedino što su trebali da urade, sve ostalo što su radili je dodatak, i treba da im budemo zahvalni za taj čin rođenja, a kamoli za sve dobro što su nam posle dali. I da, sama činjenica da smo se rodili i živi smo još uvek, znači da Bog ima za nas razlog zašto živimo.

Vraćam se na roditelje i na činjenicu da su radili onako kako su znali i umeli, sa svim svojim strahovima, tugama, besovima, ograničavajućim uverenjima. Da su mogli bolje, uradili bi. Da su mogli više da nam daju, dali bi. I tek kad prestanemo da njih osuđujemo za sve naše greške i pogrešne odluke, i kad ih zavolimo baš TAKVE KAKVI SU BILI I JESU (ako su još živi), celim srcem i svešću, tek onda smo zavoleli sebe celog.  Da li to znači da treba da volimo i roditelje koji su nas napustili, koji su nas tukli, oterali od kuće, zlostavljali na razne načine u trenucima pijanstva, besa? Da… Ne znači da treba podržavati ta dela, samo ih treba razumeti i prihvatiti da oni bolje nisu znali i nisu mogli (jer da su mogli, uradili bi)… Ljutnjom na roditelje koje nismo mogli da promenimo, štetimo sebi jer negiramo postajanje tih gena i tih ponašanja u sebi…

I znate šta se često dešava? Znate li ljude koji počinju da rade sve ono  što su najviše mrzeli kod svojih roditelja? Bežeći od nečega, uporno ih život vraća na uzrok, dok se ne nauči lekciju da treba PRIHVATITI svoju prošlost, svoje pretke, svoje gene, svoje poreklo, baš takvo kakvo jeste. Treba priznati ono što je bilo, pogledati na svoju prošlost takvu kakva se zbila, iskoristiti pouke i lekcije iz nje, i početi da živimo sa onim što imamo sad i ovde.

Jer sadašnjost je skup svih okolnosti  i odluka koje smo doneli do tada. Premotavajući film života, stalno analizirajući prošlost, po principu šta bi bilo kad bi bilo; Eh, da sam uradio to; da sam mu samo rekao; da nisam pošao na taj put… Eh, da su mi roditelji bili takvi i takvi… oduzimamo sebi jedini trenutak kad stvarno možemo da promenimo svoj život i da ga uzmemo u svoje ruke. SADA i OVDE. Uporno prepuštamo jedinu moć koja nam je data – moć ovog trenutka…

Činjenica je da je sve manje posla i sve više nezaposlenih, sve više bolesnih, da su mnogi divni ljudi koje srećemo zauzeti i u nekim vezama (srećni ili ne), da su vazduh i voda zagađeniji nego ranije, da su se tek sa poplavama ljudi osvrnuli na komšije i na one koji imaju manje, ali je isto tako činjenica da su se mnogi predali i unapred odustali od borbe, od akcije. Da, mnogo je lakše okriviti državu, roditelje, partnere, poplave.

Ali ono što sam shvatila u ovih 2-3 meseca jeste da, iako je nekom ponuđen posao, ili mogućnost za izlečenje, mogućnost za upoznavanje novih ljudi, mnogo je veliki procenat onih koji će radije ostati u zoni komfora tuge i okrivljavanja drugih, uz sva moguća opravdanja sebe sa Da, ali… nego što će preduzeti konkretnu akciju.

Za ljubav, za sreću, za posao, za novac, za zdravlje, preduzeti akciju. Samo treba preduzeti akciju. Od sedenja ispred televizora, u kafićima i kladionicama, od čitanja dnevnih događanja, samo dobijamo opravdanje zašto nam nije dobro.

Pročitala sam baš u vreme poplava prelepu priču. Pitao siromah Boga: „Bože, zašto mi ništa ne daješ?” A Bog mu odgovorio: „Zato što ti ništa ne daješ.” –„Ali Bože, ja nemam ništa!!!” „O da, imaš osmeh da daš, lepu reč, zagrljaj, mnogo vremena da pomogneš. I da daš drugima ono što imaš da daš…”

Za vreme poplava pokazalo se (i još uvek se pokazuje) da su ljudi zaboravili da davanje nije samo novac, već i vreme  i stvari i osmeh, i podrška. Davanje je razmena onog što imamo i možemo da damo, a da ne presedimo kod kuće ceo dan. Negde usput uz sve novine, televizije, internete, zaboravljeno je druženje po kućama i pijenje kafe, provodadžisanje tipa Ej, ja imam prijateljicu, ti imaš prijatelja, hajde da ih upoznamo, šetnje po parkovima, vožnja bicikla i rolšua, i sve ostale besplatne stvari… zaboravljeno je da se svaka bolest leči smehom, podrškom i vraćanjem na zdrave navike življenja mnogo više nego lekovima.

I tako u priči sa napuštenom decom, dođoh do onog što želim da podelim sa vama i ponovo vas pozovem da preuzmete svoj život u svoje ruke, da preuzmete odgovornost za svoje zdravlje, za zaposlenje, za novo učenje, za druženje, za pomaganje (doborovoljno, volonterski, besplatno, kako god to nazvali) onima koji imaju i mogu manje od vas…

Stavite na papir sve aspekte života koje biste hteli da poboljšate i pogledajte ljude oko sebe, koji su uspešni u tim oblastima. Pitajte ih kako su postali uspešni. Pitajte ih šta bi oni uradili na vašem mestu. Gde, kad, kako? Tragajte za novim idejama, za novim poznanstvima. Družite se sa ljudima koji delaju, koji ne čekaju bolje dane  i koji delaju i u ovim okolnostima. Koji su srećni. Koji rade, koji su zdravi. Koji su voljeni i vole. Ima ih mnogo,  verujte mi. Ređi su od tužnih, besnih, neuspešnih, bolesnih, ali ih ima.

Postavite svoje ciljeve, ono što želite da budete, ono što želite da imate i postignete, i sagledajte gde ste sad, a gde hoćete da  budete za mesec, godinu. Šta vas sprečava sad da budete već tamo? Ko može i čime da vam pomogne?

Udružite ono što imate (novac, vreme, osmeh, zagrljaj, lepu reč, kafu, znanje, iskustvo, dobre ideje, savete) i pokrenite se.  Svako od nas je obdaren određenim darom ili prirodnim talentom koji zahteva korišćenje. Koristite onaj koji vi imate i razvijajte ga. On predstavlja vašu ličnu snagu, a poput mišića, najbolji način za razvoj snage u vašem životu je da ga koristite.

Da bi počelo da se dešava ono što želite, pokrenite se.

I imajte poverenja i vere da, ako date sve od sebe, i potrudite se da pomognete ljudima oko sebe, nove mogućnosti će se otvoriti, a i Vi ćete se bolje osećati. A kad se bolje osećate, kad izađete iz čaure samosažaljenja, već postanete ponovo zahvalni za ono što većimate

„Vera je poverenje u nekoga većeg od sebe, poverenje u sposobnosti koje su smeštene u vama, te poverenje da sa svakim korakom napred pronalazite svoj put prema svojim snovima i ciljevima. Uz upornost  možete samo izaći kao pobednik“.

„Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.“ Gabriel Garsija Markes

Originalno objavljeno u wuwumagazine 13.06.2014.

http://www.wuwumagazine.com/lovelife/kako-voleti-sebe-vise-prihvatanjem-priznavanjem-onoga-sto-jeste-i-delanjem/