„Vreme (sada) je trenutak kad se stvari dešavaju. Prostor (ovde) je GDE se stvari dešavaju.”

Svo delovanje se dešava sada. Krivica, kajanje i žaljenje koje osećamo u odnosu na sopstvenu prošlost, stid, ranjivost i strepnja u odnosu na neizvesnu budućnost, opterećuju našu sadašnjost kao JEDINI trenutak kad možemo da menjamo svoj život. Zato Vas pozivam da  do sledećeg petka „raspremate” svoje misli da budu u SADA I OVDE, tako što ćete ih „pratiti” kad se pojave. I kad god Vam se „omakne” neko sećanje ili se zabrinete misleći na budućnost, zadajte sebi – vrati se u sadašnjost!!! (sledeći petak biće i vežbica raspremanja sadašnjosti).

KAJANJE

Godine 1992. veoma  sam volela mladića  koji me je toliko voleo da je hteo da pređe u pravoslavlje,  da se preseli u Beograd pod sankcijama, i koji mi je napisao najlepša ljubavna pisma koje sam dobila u životu. Nisam shvatila veličinu te ljubavi. I krenula sam dalje. Posle 22 godine smo se ponovo sreli u Beogradu. „Sve ove godine sam se pitao kako će izgledati naš sledeći susret. Osećam kao da sam sreo starog dobrog prijatelja.” On ima prelepu ženu i tri sina,  srećan je, uspešan i bogat. I ja sam srećna zbog njega (jedan je od retkih ljudi koje sam povredila nekad davno) i bilo mi je teško  negde sve vreme – bila je nezavršena, neispričana priča, moje kajanje i moja griža savesti.

Sad je završena, na najlepši mogući način ponovnim susretom i saznanjem da je on dobro i da je srećan. Konačno mogu da krenem dalje (da, od sada ja sam tvoj pravi prijatelj).

Drugi indijski princip kaže:
„ŠTA GOD DA SE DOGODILO JESTE JEDINA STVAR KOJA SE I MOGLA DOGODITI”

Ništa, apsolutno ništa od onoga što smo doživeli nije moglo biti drugačije. Čak ni najnevažniji detalj. Nema „…da sam to barem učinio drugačije… tada bi i situacija bila drugačija!” Ne. Ono što se dogodilo je jedina moguća stvar koja se mogla dogoditi i moralo se dogoditi – da bismo naučili lekciju kako bismo krenuli napred. Svaka situacija u životu u kojoj se nađemo je najbolja i savršena, čak i kada prkosi našem razumevanju i izaziva naš ego da pati.

Zašto je kajanje dobro kao emocija? Iz toga što se kajemo za prošlost, u sadašnjosti možemo da ispravimo grešku.

• Ako smo nekog povredili, možemo da mu se izvinemo (makar 10  ili 20 godina kasnije), čak iako više nije živ (zamislimo ga ispred sebe i kažemo sve što nam leži na srcu. Ttime olakšavamo svojoj duši i srcu).
• Ako nešto nismo uradili ili kazali, kad se ponovo nađemo u sličnoj situaciji, uradićemo, reći ćemo.

KRIVICA

Sopstvena krivica

Vraćajući u mislima svoj život kao na bioskopskom platnu, osećam  krivicu u odnosu na nekoliko događaja koje sam sama izazvala. Pokajanje kao čin izgovaranja pred sveštenim licem, svih grehova koje smo uradili, uz veru i želju da te iste grehove nadalje ne ponavljamo, negde mi je pomoglo da sagledam te događaje kroz filter. Sada, sa ovim iskustvom i posle već doživljenog, VRLO verovatno da ne bih uradila to što sam uradila. Ne bih pošla tim putem, nego bih možda zastala, okrenula se i vratila kući…

I zato je jako važno oprostiti sebi: sa nivoom svesti koji smo imali tad, u okolnostima koje su bile, u raspoloženju koje smo imali, to  je bilo JEDINO što smo mogli uraditi („Da sam znao da ću da padnem, ja bih seo”).

Oprostite sebi (da, znam, nekad je to najteže). Svi su Vam oprostili, sem Vi sami sebi. I taj trn se najteže nosi. Oprostiti sebi pogrešne izbore, pogrešne ljude, pogrešne reči, pogrešne odluke, pogrešne akcije. „Eh, da mi je ova pamet, gde bih bio!” E, pa niste imali tu pamet. I svi ti događaji su se odavno završili, a Vi i dalje proživljavate iznova i iznova sve njih. Ima li od toga koristi? Nema. Šta nam je činiti SADA?  Prihvatiti SEBE I SVOJE izbore koje smo tada napravili, tražiti oproštaj ako ima od koga i živeti pravilnim životom SADA.

Krivica drugih u odnosu na nas 

Prošlost

Zašto su nas ljudi oko nas povređivali? Počevši od naših najbližih (roditelja, baba, deda, braće,  sestara, partnera, dece) preko prijatelja, poslovnih partnera? Od ranih godina, pa sve dosad? Kako mogu? Zar ne vide šta nam rade? I gde je tu pravda? Jesmo li žrtve sudbine? I još važnije: koliko dugo ostaju urezani u nama ti trenuci kad nismo mogli  da uzvratimo…. I kako oprostiti svima njima, kako oprostiti iz srca, iz duše (ne samo iz razuma) da bi mogli te trenutke bola i povređenosti stvarno da „otpustimo” i oprostimo? Jer, ti otrovi u nama žive i truju naše danas i naše sutra.

Kako oprostiti srcem? Tako što shvatimo da nisu mogli drugačije.

Sadašnjost

Sad kad smo odrasli i snažni, koji je trenutak kad možemo da kažemo STANI, dosta je? Kada možemo da uzvratimo udarac, uvredu? Kada prestaje uloga žrtve i preuzimanje odgovornosti da postavimo svoje sopstvene granice i granice oko sebe i kažemo: „Ja hoću to i to, ne sviđa mi se to i to što radiš, meni treba to i to, a ti mi to ne pružaš? Ne možeš tako sa mnom…”

Postavljanje granica (sampoštovanje) se UČI, i tu Vas sve podržavam da napišete na papir I IZGOVORITE (onom kome treba) sve ono što Vam smeta, što vas boli, što Vam treba, da ne biste bili ljuti, tužni, iznervirani ili depresivni.

Treći  princip:
„ŠTO JE GOTOVO, GOTOVO JE.”

Tako jednostavno! Kada nešto u našem životu završi, to pomaže našem razvoju. Zato, obogaćeni prošlim iskustvom, bolje da to pustimo i krenemo dalje.

ŽALJENJE

Veoma često mi se dešavalo da kada sretnem osobu koja je ostavljena kaže: „Neka, žaliće on/ona za mnom! Tako kako sam ga/ nju volela, niko nije! Vratiće mi se na kolenima, da me moli!”  I tako, provede dane, nedelje, mesece, godine, čekajući da se ta osoba vrati. Svoju dragocenu energiju posveti  razmišljanju i pokušajima da vrati osobu koja je otišla: besom, tračevima ili samo razmišljanjem. Energija i snaga i pažnja usmereni su na prošlost i budućnost, umesto na sadašnjost i uživanje u svemu ostalom što imamo! I šta se dešava? Ta osoba koja je ostavila, nastavila je svoj put, oženila se/udala, dobila decu i živi svoj život. Zaboravila je (ili nije, nevažno je) ovu osobu koja još uvek čeka.

I tu je moj savet uvek – kako bi bilo da ti ŽIVIŠ, upoznaješ nove ljude, uživaš u životu, dozvoliš sebi NOVU uzajamnu ljubav? Pa, ako ti se bivši/ bivša vrati, odlučićeš tada šta ćeš da radiš (da li da ponovo budete zajedno, ako shvatiš da se osoba i promenila i pokajala, a ti je voliš i dalje  ili shvatiš da si ga/ ju toliko prerastao i prevazišao, da čak i ako želi da se vrati, TEBI više nije stalo). Od čekanja i stajanja u mestu vajde nema („Taksimetar života kuca svaki sekund, bez obzira da li se mi krećemo ili stojimo u mestu”). Što je gotovo gotovo je u tom trenutku. Ne čekaj nastavak, živi svoj život…

Četvrti  princip:
„SVAKI TRENUTAK U KOJEM NEŠTO ZAPOČINJE JE PRAVI TRENUTAK.”

Sve počinje u PRAVOM trenutku, niti prerano niti prekasno. Kada smo spremni za to, za nešto novo u svom životu – to je tu, spremno da započne. „Učitelj se pojavi onda kad je učenik spreman”.

„Samo ako je ranjiv, čovek može istinski nuditi i prihvatati ljubav. U isto vreme čovek oseća strah da, ako ispolji tu ranjivost, rizikuje da bude povređen. Ali on oseća da će, ako zadržava deo sebe u rezervi da bi zaštitio tu ranjivost, primati uvek za uzvrat samo delimičnu ljubav koju i pruža”, Leo Baskalja.

STID, RANJIVOST I STRAH OD ODBIJANJA

Jeste li poznavali nekog ko zbog stida nije nekom važnom rekao da mu se sviđa? Ili zbog straha da će biti odbijen? Koliko često u današnje vreme čujete da više niko nikom ne prilazi? I drugo, ljudi biraju da idu linijom manjeg otpora: bolje da budem sa nekim ko je miran i tih, nego sa nekim ko mi je ravan, ali taj može da me povredi, i ostavi? Ili ljude koji su ledenog srca i biraju iste takve, emotivno nedostupne partnere, nespremni da otvore srce, iz straha od bola?

Ko nije očaran, ne može da bude razočaran… I to je u redu… samo postavite sebi pitanje: Činim li to zato što me je strah, zato što mi je tako lakše, zato što sam odustao od borbe ili je BAŠ ovo ono što mi najviše prija?

Nekad davno, momku u koga sam bila zaljubljena godinama, nikad nisam rekla da mi se sviđa (mislila sam zna, podrazumeva se). Kad se oženio, ja sam mu tek tad rekla. Verujte mi, bio je šokiran. Tada sam sebi dala obećanje, i držim ga i danas: kad mi se neko svidi (a veoma retko otad mi se neko svideo toliko da poželim to da izgovorim) ne čekam godine da kažem da mi se sviđa. Kažem.  I verujte mi, posle toga nastupa olakšanje. Reč je izgovorena, i tada ste dalji tok priče prepustili drugoj  osobi (nema posle  kajanja i razmišljanja šta bi bilo kad bi bilo). I ako Vas ta osoba neće iz bilo kog razloga, to je sasvim ok. I tad znate da je gotovo. Ovako biste se pitali doveka šta bi bilo da sam rekao/ rekla.

A može i da se desi bajka: da shvatite da je obostrano.

I tako, savetujem i Vama: ako Vam se neko svidi, recite .

„Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.“ Gabriel Garsija Markez

Originalno objavljeno u wuwumagazine 25.04.2014.

http://www.wuwumagazine.com/lovelife/kako-voleti-sebe-vise-uprkos-kajanju-krivici-zaljenju-stidu-ranjivosti-i-strepnji/