„Ko hoće nađe način, a ko neće nađe opravdanje”, Aksiom NLP-a

Obećanja i neispunjavanje istih

Ima već par meseci kako se pitam zašto mi je teško što neko do koga mi je stalo nije održao obećanje da ćemo se videti. U principu mi je ok kad god se vidim sa dragim ljudima, znam da smo svi zaposleni, da imamo puno posla, a malo vremena, da imamo porodice, hobije… I tek kad sam se zapitala: „Ok, čim nisi ravnodušna, znači da je „okinuo” neku tvoju tamnu mrlju iliti senku koju nisi baš primetila”. Tad sam shvatila bolnu (zar i dalje to sebi radim?) istinu da ja obećavam sebi ponešto, i to ne ispunjavam. I kako onda da očekujem da neko bude bolji prema meni nego što sam ja prema samoj sebi? Super oglas sa Fejsbuka je bio: „Devojka ružna, tužna i dužna traži momka suprotnih osobina da je oženi. Šifra: Princ na belom konju.”

Nisam Vas prošli put pitala (dala sam Vam fore dve nedelje da krenete da radite domaće zadatke), ali sad Vas pitam (ne morate, a možete da mi odgovorite na mejl redakcije): Radite li zadatke sa svima nama zajedno? Ili malkice zabušavate? I inače, držite li obećanja koja ste sebi dali manje ili više nego ona koja ste dali drugima? Ili ste skloni odlaganjima i opravdanjima?

Odlaganja… na kraju se ispostavi da više štete posle.

Znam da ste sigurno čuli izreke: „Od sutra držim dijetu, od sutra ostavljam pušenje, od sutra počinjem da učim…”
Oduvek sam sebe smatrala kampanjcem i u učenju i u vežbanju, čak i u stvarima koje volim poput čitanja i pisanja. Mrzi me da počnem, razvlačim se, ajde malo po malo, i tako prolaze dani i dani, i onda kad dođe rok – frka, panika… Jedino na poslu odmah odgovaram na mejlove, odmah počinjem projekte. Tu je osećaj odgovornosti tako jak da ne dozvoljava čekanje. I pitam se šta me to sprečava da isti osećaj odgovornosti i discipline sa posla primenim na sve aspekte života?

Reći ću Vam svoj zaključak: U ljudskom Egu (prirodi) je strah od promene (ono što već imam i znam, ma kako loše, poznato mi je). Znam kako se osećam, znam šta da očekujem. Možda ste gledali film „Dan Mrmota”. Čoveku se ponavlja jedan te isti dan, iznova i iznova, dok ne shvati da mora da se PROMENI i bude bolji ako želi da osvoji onu koja mu se sviđa.

I tek kad vratimo film svog života unazad, shvatimo da nam se promene dešavaju hteli mi to ili ne. Svaki dan nam je drugačiji od prethodnog, nekad bolji, nekad gori, ali svakako drugačiji. I tad možemo da se zapitamo: ako je jedino što je neminovno promena, zašto čekamo da nam loptica sama dođe na reket, umesto da za njom potrčimo? Gde se u nama krije hrabrost da krenemo u susret promeni, ne čekajući je da se sama desi?

Milorad Pavić je u knjizi „Ruski hrt” u priči „Atlas vetrova” napisao:

„Dugo, celog veka, ja sam išao za pravim putevima, po proverenim stazama, pazio da ne načinim grešku ni na jednoj okuci, vodio računa kuda ću skrenuti na svakoj raskrsnici. Hteo sam uvek tačno da znam gde ima vatre, u kojoj sam vodi, celog života sam lizao prst i dizao ga uvis da proverim odakle duvaju vetrovi, i uvek sam tražio da znam kakvo je pravo ime zemlji po kojoj hodam da ne bih uzeo pogrešan kurs i promašio odredište u koje sam se zaputio…
Ali sada znam: do tajne se ne stiže drumom, nego stranputicom, ona nije na kraju pravog, nego pogrešnog puta. Vetrovi imaju svoje senke i te senke pokazuju lice vetra i duvaju u svom pravcu. Trebalo je bar jednom zanemariti vetrokaze, izabrati smer koji svi smatraju pogrešnim, odlučiti se za netačan proračun i okušati mogućnost koje se većina odriče. Trebalo je bar jednom nazvati Savu Zapadnim Dunavom, čak i po cenu da Amerika ne ponese svoje ime…”

Opravdanja, ah opravdanja…

Preispitujući sebe za odlaganja koja pravim, za obećanja koja ne održavam (pogotovu ona prema sebi, jer ona druga se baš svojski potrudim da ispunim onda kad obećam), i radeći treninge sa ljudima, nailazila sam uglavnom na konstatacije tipa: „Meni je sve ok. Super se osećam. Neću da se menjam. Ne treba mi pomoć. Mogu ja sve sam/a…” A onda krene sa pričom: Samo još ovo i sve mi je potaman. Kad bih imao/imala ovo, onda bih uživao. Ubi me (posao, nemanje vremena, nemanje para, partner/ ka…)

I ja onda pitam šta te tačno sprečava da već sad imaš ono što želiš? I dobijem kao odgovor razna opravdanja poput nemam vremena, siromaštvo, ekonomija, država, nedostatak nezauzetih normalnih žena i muškaraca, svi ljudi oko mene su zli i povređuju me, samo sam ja dobar, i oni to zloupotrebljavaju, okolnosti su krive, roditelji su krivi, deca su kriva, dosadno mi je, nemam volje, nemam ideje, šta mi vredi da nešto radim kad znam kako će da se završi…

Drugo pitanje je koliko čvrsto želiš to što želiš i jesi li spreman da promeniš ono što te sprečava da imaš to što želiš (pri tome ne mislim o željama poput jahti, novih BMW-a i Mercedesa, udaji za filmskog glumca ili milionskim poslovima tipa avioni, kamioni, već o ljudskim, toplim željama i osnovnim potrebama poput osnovne materijalne sigurnosti, posla, ljubavi, poštovanja? Koliko je jaka motivacija da uspeš?

Koja su najčešća opravdanja tipa „Da, ali…”?

Meni je ok. Ja sam ok. Drugi nisu ok. Odbijanje da se sagleda da nešto ne funkcioniše u sopstvenom životu.
Nemam vremena, nemam para, nemam kome da ostavim decu da ih čuva…
Kad bih (samo još ovo) da ostvarim (da nađem bolje plaćen posao, da nađem dečka/devojku, da se osamostalim, da mi deca malo porastu pa da imam kome da ih ostavim, da još malo pokušam da ga/ ju urazumim, na dobrom sam putu, evo počeo/ počela je da se menja) i obećavam ti, počinjem…

Kako „preskočiti” odlaganja i opravdanja, tj uprkos njima započeti Put ljubavi prema sebi?

Kad biste malo više obratili pažnju na događaje u svom ili životima ljudi oko sebe, primetili biste da će se uvek pojaviti neki drugi razlog, neka nova osoba koja nije ok, neko novo samo još, jer u nama postoji taj „negativni” program odlaganja i opravdanja. Dakle, kako bi bilo da precrtate sva odlaganja i sva opravdanja i počnete odmah i sad (u našem slučaju na zadatku od prošli put, tj. voljenju sebe svaki dan po sat vremena).

Dozvolite sebi promenu. Dozvolite sebi da zakoračite u nepoznato. Dozvolite sebi pogrešne izbore. Prihvatite sve svoje dosadašnje odluke kao jedine koje ste u tom trenutku mogli da donesete (jer da ste mogli drugačije, da ste imali sve informacije koje sad imate, je l’ da da biste bili mudriji?). Dosta je odlaganja. Krenite u nepoznato. Brod nije pravljen za sigurnu luku, već da plovi po pučini .

Šta je Vaš domaći zadatak do sledećeg petka naravno vezan za Vašu svešcicu?

Napišite sva opravdanja za odlaganje i to što ne počinjete da volite sebe. Za svako od opravdanja nađite način kako da ga prevaziđete. Počnite sa radom na voljenju sebe SADA. Opravdanja pocepajte i bacite u kantu za otpatke.
Radite po uputstvu kako voleti sebe iz prethodnog broja, svakog dana.

Šta dalje?

I da se vratim na držanje obećanja… Kad prođe neko vreme, a Vi svesno radite na sebi, primetićete nekad ogromnu, a nekad postepenu promenu u ponašanju ljudi prema Vama – počinjete da dobijate više pažnje i više poštovanja. I još važnije. Kad se pojavi (ili vrati u Vaš život) neko do koga Vam je stalo, a taj neko ne ukazuje poštovanje ili Vam ne daje ono što Vama treba, lakše i brže počinjete da budete ravnodušni prema tom i bilo kom drugom ponašanju koje nije u skladu sa Vašim potrebama željama i htenjima. Nađete drugi način da dobijete ono što Vam treba:
Hoćeš? Nećeš? Zdravo!

„Ja nisam od onih koje nosi stihija, ja samo umem da se sa stihijom i sudbinom nagodim, udružim snage i usaglasim ciljeve.” Dragana Deh, astrolog

Pogledajte ponovo film „Dan mrmota.”

Sledeći put tema: KAKO VOLETI SEBE VIŠE… uprkos negativnim uverenjima.

Originalno objavljeno u wuwumagazine 28.3.2014

http://www.wuwumagazine.com/lovelife/kako-voleti-sebe-vise/